» Svet filma

Stenli Kjubrik: Paklena odiseja

Stenli Kjubrik: Paklena odiseja

 

 

Iako podseća na pokušaj da roman „Rat i mir“ napišete spuštajući se niz tobogan u zabavnom parku, svako ko je ikada imao tu privilegiju da režira film, zna da u životu nema mnogo zadovoljstava koja se mogu porediti sa tim osećanjem…

(Stenli Kjubrik)

 

 

U martu 2019. godine, navršava se 20 godina od iznenadne i još uvek nerazjašnjene smrti maestra Stenlija Kjubrika, po mnogima jednog od najboljih, a po drugima barem najinovativnijih i najkontroverznijih reditelja, koji je ostavio neizbrisivi trag u istoriji filmske umetnosti.

U svojoj pedesetogodišnjoj karijeri, stvorio je (zvanično) 13 dugometražnih igranih filmova, od kojih se mnogi smatraju kultnim klasicima. Većina njegovih filmova predstavljaju adaptacije književnih dela, a karakteristični su po svojoj tehničkoj savršenosti, originalnom pristupu i surovoj, ciničnoj dosetljivosti.

Njegova ostvarenja obeležila su čitavu jednu epohu, u kojoj su nastala mnoga esencijalna umetnička dela, neobično kreativna, avangardna, anarhična, šokantna…, obojena snažnim autorskim pečatom.

Na svetu verovatno ne postoji pravi ljubitelj filmske umetnosti koji nije gledao bar neki njegov film…

 

 

 

 

Stenli Kjubrik rođen je 1928. godine u Bronksu. Kao dečak, osim zanimanja za fiziku, nije pokazivao veliku želju za učenjem. Kada mu je otac poklonio fotoaparat, Stenli se već tokom srednjoškolskih dana opredelio za samostalno obrazovanje na polju fotografije. Još pre mature, uspeo je da jednom prestižnom časopisu proda svoje dve foto-priče, pa je sa 17 godina dobio prvi posao kao fotograf, gde je ostao punih pet godina.

Tokom ovog vremena, oslobođen školskih stega, počinje mnogo da čita po slobodnom izboru i potpisuje preko 300 fotografija, od kojih se preko stotinu danas čuva u kolekciji Kongresne biblioteke u Vašingtonu.

Već u ovim ranim radovima, prepoznaje se njegov izuzetni talenat za pričanje priča i osećaj za trenutak…

 

Posle snimljena tri kratka dokumentarca, Kjubrik odlučuje da se potpuno posveti igranom filmu.

Sa samostalno ostvarenim budžetom od 10.000 dolara, obezbeđenim od oca i rodbine, u planinama blizu Los Anđelesa snima svoj prvi igrani film Fear and Desire (1953), o četvorici vojnika iza neprijateljskih linija u nepoznatom ratu, koji nastoje da ponovo pronađu sopstveni identitet i toplinu doma.

Film je uradio skoro sasvim sam. Bio je kamerman, montažer i reditelj, stičući neophodno iskustvo, znanje i nezavisnost za budući rad. Zbog potpunog neiskustva sa ozvučenjem, sve je scene snimao bez tona, a u procesu naknadne nadhsinhronizacije potrošio je dodatnih 30.000 dolara.

Uprkos svemu, film je dobro prihvaćen u krugovima kritike i prikazivan je u specijalizovanim bioskopima za umetnički film, ali nije uspeo da zaradi ni dolar, pa je Kjubrik za svoj sledeći projekat ponovo morao da pozajmljuje novac.

 

Svoj drugi igrani film Killer's Kiss (1955), takođe je velikim delom uradio sam, na osnovu scenarija koji je, zajedno sa prijateljem, napisao za samo dve nedelje. Po rečima samog autora, to „nije bilo ništa drugo nego niz akcionih sekvenci, povezanih veštački konstruisanim gangsterskim zapletom“. Ni ovaj film nije uspeo da ostvari nikakav prihod, uprkos minimalnim troškovima, jer je tokom snimanja režiser živeo krajnje skromno, vikendom raspuštao ekipu i odlazio u biro za nezaposlene, da primi nedeljnu pomoć od 30 dolara, od čega je živeo.

Premijera ovog filma privukla je pažnju mladog i ambicioznog producenta Džejmsa Herisa, sa kojim je Kjubrik ubrzo osnovao nadalje uspešnu producentsku kuću Harris-Kubrick Productions.

Otkupvši prava za roman Lajonela Vajta, započinje rad na scenariju za film The Killing (1956), kriminalističku melodramu o pripremama koje sprovodi grupa sitnih prevaranata, pokušavajući da opljačka kladionicu na hipodromu…

 

 

 

 

Posle ovog filma, koji je opet prošao bez naročitog finansijskog uspeha, Kjubrik sa dvojicom saradnika piše scenario po romanu „Staze slave“. Uz pristanak Kirka Daglasa da glumi glavnu ulogu, dobija finansijsku podršku od kompanije United Artist i sa veoma niskim budžetom snima u Minhenu (anti)ratni film Paths of Glory (1957).

Ova priča govori o nasumičnom pogubljenju trojice nevinih francuskih vojnika, optuženih i osuđenih za kukavičluk tokom nerazumnog napada na dobro utvrđene nemačke položaje.

Prikaz potpunog pustošenja, cinizma i besmisla rata, u filmu ostavljaju veoma snažan utisak, a još šokantnijim ga je učinilo to što je sniman korišćenjem pokretne kamere u rovovima.

Osim u Francuskoj, gde je bio zabranjen punih 20 godina, zbog prikaza beskrupuloznosti, pohlepe i licemerja visokih vojnih starešina, film je dobio odlične kritike i vratio uloženi novac, a Kjubriku doneo atribut kontroverznog režisera, što je nastavilo da ga prati u gotovo svim kasnijim ostvarenjima.

 

Vrativši se u Los Anđeles, Kjubrik nekoliko meseci radi sa Marlonom Brandom na vestern filmu One Eyed Jack, ali ga napušta pre početka snimanja, prepustivši režiju Brandu…

 

 

 

 

Na molbu Kirka Daglasa, producenta i glavnog glumca filma Spartacus (1960), Kjubrik se prihvata režije ove epske drame o rimskom gladijatoru, vođi pobune robova.

Doradivši prvobitni scenario, uključio je masovne scene bitaka koje nisu bile predviđene originalnim planom. Snimio ih je u Španiji, sa ekipom od preko 10 hiljada članova. Zvučni zapis je snimljen na jednom fudbalskom stadionu, gde je 76.000 navijača uzvikivalo: „Zdravo, Krasuse!“ i „Ja sam Spartak!“.

Uprkos tome što su, pored Daglasa, u filmu glumile velike zvezde, poput Lorensa Olivijea, Pitera Justinova, Čarlsa Lotona…, i što je ostvario ogroman finansijski uspeh i četiri Oskara, „Spartak“ je jedini film kojeg se Kjubrik zapravo odrekao, sa objašnjenjem da nad njim nije imao kompletnu kreativnu kontrolu i pravo na finalni rez…

 

 

 

 

 

Dok je „Spartak“ još bio u montaži, Kjubrik kupuje prava na roman „Lolita“, ruskog pisca Vladimira Nabokova, koji je prvi put izdat u Parizu, kao pornografsko štivo.

Priča govori o sredovečnom profesoru književnosti, opsednutom dvanaestogodišnjom devojčicom, sa kojom se upušta u seksualnu vezu pošto joj postane očuh.

Uprkos ogromnom pritisku različitih društvenih grupa protiv ekranizovanja ove tabu-tematike, film je ipak snimljen 1962. godine u Londonu. Kjubrik je zajedno sa Nabokovim prilagodio scenario tako da predstavlja dosta suptilniju, blažu i manje erotsku verziju romana.

I pored toga, film je imao problema sa distribucijom, a katolička crkva je angažovala sveštenike da širom Amerike odvraćaju svoje vernike od gledanja, što je odložilo premijeru filma na pola godine.

Zbog zahteva da izbaci i izmeni neke scene, Kjubrik je na kraju zaključio: „Da sam znao koliko će ozbiljna ograničenja biti, verovatno ne bih ni snimio film“.

 

 

 

 

Za ljubitelje crnog humora, sledeći Kjubrikov film bio je i do danas ostao neprevaziđeno remek-delo. Dr Strangelove or: How I Learned To Stop Worrying And Love The Bomb (1964) pokazao se još kontroverznijim od njegovih prethodnih ostvarenja.

Podizanje Berlinskog zida pobudilo je Kjubrikovo interesovanje za nuklearno naoružanje i strategiju, pa je počeo da čita i proučava sve do čega se o tome moglo doći, što je bio njegov uobičajeni postupak pripreme. Nekad je čak i godinama istraživao temu od koje je trebalo da nastane neko njegovo delo.

„Dr Strejndžlav“ je isprva zamišljen kao dramatična priča o slučajnom nuklearnom ratu, ali je na kraju realizovan kao apsurdna i košmarna crna komedija, cinična parodija hladnoratovske krize sa nezaboravnim, gotovo burlesknim replikama.

Neke od najboljih dijaloga smislio je sam Piter Selers, koji je u filmu glumio nekoliko uloga.

Ostvarenje je kod šire publike izazvalo različite reakcije. Dok su mlađi i nekonvencionalniji gledaoci bili oduševljeni, određene strukture su ga proglasile opasno subverzivnim, do te mere da su neke od njih poluotvoreno pozivale na linč autora. Ostvarenje je postiglo veliki finansijski uspeh, zaradivši pet puta više novca nego što je u njega uloženo, a danas se smatra za jednu od najboljih filmskih političkih satira.

 

 

 

 

Pošto je 1964. godine upoznao naučnika i pisca Artura Klarka, Kjubrik je punih pet godina pripremao svoje remek-delo 2001: A Space Odyssey (1968), koje se smatra jednim od najboljih i najuticajnijih filmova svih vremena.

Scenario je zasnovan na Klarkovoj kratkoj priči, o piramidi pronađenoj na Mesecu, koja upozorava vanzemaljce o postojanju čovečanstva.

Posle katastrofalne premijere u Njujorku, koju je veliki broj gledalaca napustio ne odgledavši film do kraja, kao i ostalih prikazivanja tokom 1968. godine, Odiseju su mnogi kritičari opisivali kao „monumentalno dosadan“.

Kada su se početni utisci slegli, mnogi ljudi su shvatili da je Kjubrik umetnik daleko ispred svog vremena, a film je vremenom stekao epitet kultnog…

 

 

 

 

„Mehanička pomorandža“ je izraz u govoru starih Londonaca, koji označava nešto krajnje nenormalno i bizarno. Onaj ko je kod nas „lud k’o struja“, kod njih je kao mehanička („paklena“) pomorandža.

Po romanu Entonija Berdžisa A Clockwork Orange, Kjubrik je 1971. godine snimio istoimeni kultni i kontroverzni film, u kojem je glavni lik Aleks, problematični, zli i nasilni tinejdžer, kome je jedina dobra osobina to što voli da sluša Betovenovu muziku. Pošto prođe kroz naučno-terapeutski program uslovljavanja (kontrole uma) i oslobađanja od sklonosti da siluje i pljačka, on konačno odrasta i odbacuje svoje ekstremno nasilje kao ružnu prošlost.

Mada je „Paklena pomorandža“ uspešno prikazivana 15 meseci, mediji u Engleskoj su u međuvremenu optužili film da je krivac za sve učestalije svirepe zločine mladih kriminalaca, što je za posledicu imalo to da Kjubrik i njegova porodica počnu da dobijaju anonimne pretnje smrću.

Na kraju je, na njegov lični zahtev, film povučen iz bioskopa iako je donosio veliki profit, što je ostao dosad neponovljen potez u filmskoj industriji.

 

 

 

 

Sledeće tri godine života Kjubrik je posvetio realizaciji svog desetog igranog filma Barry Lyndon (1975), rađenog po zaboravljenoj knjizi velikog pisca Vilijama Tekerija, poznatijeg po satiričnom prikazu britanskog društva na početku 19. veka. Ovo je priča o irskom gospodinu koji koristi brak bez ljubavi kako bi ostvario svoje ambicije da se izdigne do najviših slojeva plemstva.

Iako se nadao da će snimati u okruženju porodičnog doma blizu Londona, Kjubrik je, zbog neodgovarajućih lokacija, započeo snimanje u Irskoj. Posle nekoliko meseci, zbog telefonskih pretnji koje mu je upućivala IRA, premestio je produkciju u ruralne oblasi Engleske i Nemačke.

Mada je osvojio četiri Oskara (za scenografiju, kostimografiju, fotografiju i muziku), film je većina američkih I britanskih kritičara ocenila kao dosadan i monoton, dok je u Evropi doživljen kao očaravajući.

 

 

 

 

Zbog komercijalnog neuspeha svog prethodnog ostvarenja, Kjubrik se odlučuje za filmsku adaptaciju horor bestselera Stivena Kinga The Shining (1980), od koje je očekivao i umetničku satisfakciju i finansijski uspeh.

U ovom filmu, Džek Nikolson glumi lečenog alkoholičara i neuspešnog pisca, koji sa ženom i malim sinom prihvata posao vansezonskog čuvara izolovanog hotela u zabiti Kolorada. Odsečen od sveta zbog mećave, već ionako psihički načet, a sada još i izložen prisutnim natprirodnim silama, on počinje da gubi razum i pokušava da ubije svoju porodicu.

Kjubrik koji je i dotad bio poznat po svom perfekcionizmu i velikom broju ponovljenih snimanja scena, na ovom filmu je oborio rekord, snimivši jednu scenu tek u 147. pokušaju. Između ostalog, ovaj film uključuje do tada neviđenu inovaciju: specifičnu upotrebu pokretne stedikem kamere, što je omogućilo duge i brze pokretne kadrove, a bez poremećaja u slici.

Čitavih 17 sati neupotrebljenog materijala za ovaj film, Kjubrik je kasnije ustupio Ridliju Skotu, za njegovo kultno SF ostvarenje Blade Runner (1982).

Iako je i „Isijavanje“ doživelo različite reakcije kritike i publike, ostvarilo je veliki finansijski uspeh i danas se smatra jednim od najboljih horor filmova svih vremena.

 

 

 

 

Ratnu dramu sa elementima crne komedije Full Metal Jacket (1987), Kjubrik je snimio tek sedam godina posle prethodnog filma, nakon svakodnevnih višesatnih pokušaja da, čitajući i proučavajući, pronađe dovoljno dobar materijal za novi projekat.

Pojam u nazivu filma, koji je kod nas preveden kao „bojevi metak“, u vojnoj terminologiji označava okvir napunjen bojevom municijom, kakav koriste američki marinci ubice.

U prvom delu, prikazan je ruralni život mladih budućih američkih regruta, dok se u drugom delu zatiču u Vijetnamu, za vreme ofanzive 1968. godine. Ostatak je prepun smrti i ludila, ali sa povremenim gotovo poetičnim scenama, što je česta osobina Kjubrikovih filmova.

I ovoga puta, pokazao je svoj poseban pristup tematici, bez namere da snimi uobičajeni antiratni film, već sa željom da prikaže rat onakvim kakav zaista jeste.

O dubljem značenju ove priče rekao je da „ono ima mnogo veze sa Jungovom idejom o dualizmu čovjeka: altruizam i trepeljivost na jednoj strani, a agresivnost i ksenofobija na drugoj“.

Film nije dobio neke posebno dobre kritike, delom i zbog činjenice da su se u to vreme pojavili mnogi drugi filmovi o Vijetnamu, ali se ipak pokazao kao solidan i isplativ projekat.

 

Tokom sledećih nekoliko godina, posebno zainteresovan za temu holokausta, Kjubrik je napisao scenario za svoj sledeći projekat Aryan Papers, po knjizi „Ratne laži“ Luisa Beglija, o jevrejskoj porodici u Poljskoj, koja pokušava da izbegne hapšenje od strane nacista.

Realizacija je otkazana pošto je Stiven Spilberg započeo snimanje svog poznatog filma Schiendler's List (1993), a Kjubrik se preorijentisao na film A.I. – Artificial Intelligence.

Iz (ne)poznatih razloga, ovaj je film na kraju uradio Spilberg, ali tek 2001. godine, posle Kjubrikove smrti…

 

 

 

 

Još dok je radio na Odiseji, Kjubrik se zainteresovao za „Novelu o snu“ Artura Šniclera, na bazi koje je snimio svoj poslednji film, dramu Eyes Wide Shut (1999).

To je priča o neočekivanoj noćnoj avanturi uspešnog doktora, u koju upada kada se prošvercuje na maskirane orgije satanističkog kulta i na kraju bude razotkriven.

Film se uglavnom predstavlja kao analiza složenih odnosa između muža i žene, njihove seksualnosti i međusobnog poverenja. Iako i ono što smo mi od filma uspeli da vidimo fascinira i intrigira filmski svet već skoro 20 godina, to je samo mali deo stvarnosti koji je Kjubrik želeo da nam razotkrije.

O ovom ostvarenju, naći će se mnoga konvencionalna tumačenja i kritike, psihološke analize, standardne priče o seksualnim fantazijama i bračnom neverstvu, poverenju i pomirenju, koje služe samo zato da nas odvuku od činjenice da je poenta ove priče potpuno drukčija.

Ovaj film predstavlja svojevrsni Kjubrikov testament, koji su „drveni advokati“ pokušali da zametnu ili obore, a koji mogu dokučiti samo pravi, pametni filmofili, vrlo pažljivim gledanjem i analizom, uz stalno traženje odgovora na večito pitanje: šta je umetnik hteo da nam kaže…

 

Stenli Kjubrik je preminuo iznenada, samo šest dana posle interne projekcije svoje konačne verzije filma, po zvaničnom izveštaju – od zastoja srca, a njegovo poslednje delo bezobzirno je isečeno i prekrojeno, pa je preporučljivo da se pri njegovom gledanju maksimalno uključi i „treće oko“...

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Fenix Chat

Fenixsite ima funkciju pretraživaca linkova. Naš sistem iskljucivo indeksira linkove ka drugim sajtovima, tako da se nijedan fajl ne nalazi na našim serverima.